Epistrof
Uz istoimenu pesmu Stavrosa Lancijasa
1.
Tamo gde su sad ugarci, rastu sazvežđa
divljih trava, buja korov vanvremena,
reči u pepelu, posledujući dobu disanja i letenja.
Vetar je ustoličen u tišini, pramac mu je kuća
nad kojom mirno oblaci se vlaču, niti mahovine
kao odraz prethodivšeg koje se ne budi, nikad više.
Šta mogu misli, sećanja bušna kao saće,
kako da ožive pokret odveć rastaljen u davnini,
tamo gde sam probudio svet u sebi, detinjem zenu.
Presečeno na nekad ovde i nekad tamo,
ovo bivstvovanje uvek je u međuprostoru
kojeg sužava i tesni spoljašnje vreme.
Da mogu posve bih ušao u ogledalo pamćenja
i izašao u trenutak kad sam verovao da se ništa
neće završiti. Od svega toga samo tugovanka
kao cveće u prozoru, a bivše – nevidljivo mastilo.
2.
Kuća pod stoletnom lipom koja pridržava svod
nebeski, kuća što beše brod koji se njihaše u zelenilu
trava, samo magla nad bregom i dim iščileo u visini.
Jednom za zauvek, to je nešto čemu se vraćam
i misao mi je u isti mah i teška i laka,
nad praznim venjacima huči vetar, nad ćerpičem koji se ruši.
To je bio dom u senovitoj dolini, gde je sovin huk
u predvečerjima bio tako blizak, da si i smrt, tu strašnu
kotvu zemnu, mogao prigrliti sa smeškom.
Ili su to samo bila lica predaka sa zidova,
koji su se smešili sa onog sveta. Rodina,
teška reč da bi se mogla izgovoriti glasno a bez težine,
lađa je na hrid prispela, veka, i sve je zaćutalo.
3.
Premalo svega da bi moglo da se pamti,
a čoveku je uvek nedostatno, ima li išta surovije
od mesta na kojem smrt zamenjuje život.
Ne umem da ti se vraćam, zavičaju, umesto
toga silazim u dubinu srca, kao Orfej u podzemlje
i kopam dugo, noću, kad svi zaspu.
Množe se godine, nestaju kao zrnevlja u mlinskom
kamenu, a život travestija koja sve manje čudi,
sad je Gorgona što diše za vrat, mučno.
Imadoh negda takvu misiju – da sačuvam što više
da bi moglo u meni i sad da traje, ali Zaborava
strašna boginja iz mene premnogo istisnu,
te sad nisam li samo vosak koji tvrdne u tami, nesunčanoj.
4.
Koliko leta na malim dlanovima, koliko li je moglo stati,
dvadeset godina je prošlo kao dvadeset milenijuma,
u razvejanoj kosmogoniji bilja nad kojom divlja pčela sad bdi.
Uspavan, u zlatnom preseku godina, nalik sam fosilu
ukalupljenom u mednom ćilibaru, čaura koja bi
da da krila onomadnom leptiru – dečaku bivšem.
Odnekud iz neke daleke prisnosti osvaja me nešto neiskazivo,
nalik malim čudima, pline i usahne, pa se zaplačem
i osmehnem u isti čas, tako se traje na pokorici zemlje.
Gde su nestala proleća, trešnjin cvat nežan kao u Kjotou,
razvigor grudi u kojima je bujalo obilje sreće.
Gde su zime teške kao islandski tovarni beli konji.
Gde su jeseni koje su me odgajale panteizmu bez proticanja.
5.
To beše vreme čuđenja, beskrajni diptih
usnovljenog trajanja, usinovljenog rađanja
u predelima koje sad samo mrtvi pohode,
kroz tihu Marseljezu trava, gde samuje anđeo
nedohoda, zagledan u vitraž neprozirnog neba.
Koliko vredi vraćanje na početak,
tamo gde svetle predačke oči u tamnini,
bez lica, tami kojoj ne mogu da priđem.
Pogled unazad, nasušna potreba da se traje,
kao umilostiviti muze zaborava, to je vitta nuova
vertikalnog uspinjanja u sebe, silazak u bezdno
sa orfejskim završecima, sa večnim gubicima sopstva.
Porozne godine su ono što ostaje posle svega,
međuvreme, ispresecano sinkopiranim sećanjima,
toliko malo od svega da bi moglo da se sažme
u nezavršivo, pa ipak sklapam krhotine ogledala.
U senkama, verujući dogođenom, u mandali
koja čuva savršenstvo godina, berbu za onosvetovno,
u čekanju sam, zamandaljen u svetosti utočišta
koje otkucava kardiogramima divinskih, dragih glasova.
6.
Razlistavam euhologij tuge, senka sam što hoda
po lišću ispod usamljenih krošnji, bestelesan,
to je ta preko potrebna transcendenca, mitotvorstvo
vredno svega prethodivšeg što ucrtava buduća zbitija,
zato hodam unatrag, u lavirint prema crvenoj niti srca.
Ako sam došao ovde, u središte iz kojeg sve počinje,
nisam li našao odgonetku trajanja, lebdenja u gusto
rascvalom vazduhu, u vetru koji održava zmajeve
puštene iz dečačkih ruku, mojih i ruku moga brata.
Duše odlaze visoko, otrgnu se iz grudi i izgube u plaveti,
vođene višnjim prizivom, a mi što ostajemo ispod,
dolazimo na mesta nekadašnje sreće i otvaramo
male kutije uspomena, ulazeći u predvorja mogućih rajeva.
Čovek pamti radost da bi odagnao tugu, pamti tugu
da bi prizvao ono što joj je prethodilo, košnica je napuštena
a negdašnji potok presahnuo, kojim su nekada u okean sveta
otplovili mali čamci od borove kore, otpisujem ove reči
u ime svih onih koji će po mom tragu poći, u spoznaji sopstva.
Radomir D. Mitrić, Na putu za Hesperiju
